Pod uticajem pandemije desile su se mnogobrojne transformacije društa. Ne znamo da li su privremene ili trajne, ali činjenica je da u neoliberalnim društvima jednom stečeno pravo se teško oduzima. Tako se dogodila i transformacija radnog vremena koje je iz definisanog poslovnog prostora prešlo u privatni prostor zaposlenih. Dogodila se i transformacija školskog sistema koji je iz učionica prešao u kuće, a uloga pedagoga prebačena na roditelje i staratelje.

Mnoge države su se na ovaj ili onaj način borile sa pandemijom, i ne želim ovde da pričam o tome, ali tokom protekla dva meseca sam sama svedočila, a i dosta čitala o transformaciji radnog vremena i obrazovanja.

Šta to beše vikend?

Za razliku od citirane scene iz serije Downton Abbey gde fantastična Maggie Smith u ulozi grofice od Dovadžera , u post- Edvardijanskoj eri, koja traži objašnjenje za termin VIKEND, jer kao aristokratkinja ne poznaje radno vreme i potrebu za odmorom, u proleće 2020. ovaj termin se izlizao usled proširivanja radnog vremena, i nepostojanja vremena za odmor.

Ovaj fenomen ukidanja granica između slobodnog i radnog vremena, već neko vreme pripisuju tehnološki zasićenom društvu, pre svega mobilnim tehnologijama koje su nas učinile “dostupnim na svakom mestu i u svakom trenutku”.

Radeći u marketinškoj agenciji još pre više od 10 godina, doživela sam tu vrstu torture gde je radno vreme bilo beskonačno i posao se radio pod velikim pritiskom danonoćno, videndima i bez ikakve nadoknade za prekovremeni rad.

Tada je izgovor bila svetka ekonomska kriza “SEKA” koja nam je svima pretila masovnim uništenjem, a zapravo je uništila samo prava i dostojanstvo radnih ljudi koji su pristajali na mnogo više posla uz smanjenje plate, samo da bi se održali tu i molili se da firma ne propadne, jer bolje da imaju neku platu nego nikakvu…

Naravno firme nisu propale, a model eksploatacije radne snage je ostao.

U mom slučaju: iako ne radim više u agenciji, očekivanja poslodavca i dalje prevazilaze opis radnog mesta i predviđene novčane nadoknade.

Za mlade ljude u digitalnim agencijama, menadžere i akaunte se podrazumevalo da rade i na odmoru. Odnosno, odmor , kao i vikend su realno prestali da postoje i transformisali su se u RAD VAN RADNOG MESTA.

Vikendom i u vreme odmora smo, zapravo, u “modu” digitalnih nomada – možemo da ponesemo laptop i “radimo u prirodi”.

Ipak održi bar neki nivo

Da ne bude da samo mračim, mada sam prilično frustrirana životnim opcijama koje se nude “srednjoj klasi” , digitalna transformacija nam je ipak pružila neke opcije, pristupačnost raznovrsnijim radnim mestima, mogućnostima edukacije, medije skrojene u skladu sa interesovanjima…

Ovde u sklopu “srednje klase” mislim na (donekle) obrazovane ljude sa višim školama i fakultetima, pripadnike generacije X i starije milenijalce (rođene 70tih i 80tih godina 20. veka) koji su rođeni u vreme Tačerkinog i Reganovog mandata, kada su njihovim roditeljima i starateljima počeli intenzivno da se nameću robno-novčani odnosi kao početak i cilj svih društvenih sfera.

U vreme pandemije digitalna transformacija je doprinela još većoj nestašici slobodnog vremena.

Beskonačni sastanci na ZOOMu i Skype-u, e-mail sandučići koji se pune svake sekunde (1432 unread emails in your inbox…), postovi na društveim mrežama, fotografije, vlogovi… informacije sa svih strana, PLUS : ONLINE ŠKOLA!

Online škola = škola u kući

Već godinama radim na privatnom univerzitetu gde postoje “online studije” i ovaj koncept mi je dobro poznat. Učestvovala sam i na brojnim konferencijama na temu E-learninga, koje su se uglavnom bavile visko-školskim obrazovanjem, ali i na konferencijama poput EdTech : „Digitalno obrazovanje 2020“, ” konferencija u cilju unapređenja kvaliteta obrazovanja kroz upotrebu informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT).“

Dakle, imam iskustva u ovoj oblasti, ali kao profesor u oblasti digitalne umetnosti na visoko-školskoj ustanovi gde su studenti punoletni, imam dugačiju problematiku od nastave za osnovne i srednje škole.

Kada su usled COVID -19 pandemije zatvorene škole, otvorile su se Google učionice, a roditelji i staratelji su postali pedagozi i nastavnici.

Roditelji uglavnom nemaju iskustva u ovoj oblasti, a s druge strane, ni nastavnici nemaju iskustva u oblasti e-learninga.

Kako sam primetila u osnovnom i srednjem obrazovanju: Nastavnici su se snalazili u novom okruženju svako na svoj način, a roditelji su pokušavali da isprate sve viber poruke, mailove, classroom-e, testove, zoom aplikacije, TV emisije i slično, dok su deca uglavnom shvatila ovaj period kao mini raspust, ali uz manjak druženja sa vršnjacima.

Naravno, roditelji iz gore pomenute “srednje klase” nisu svi ostali da rade od kuće, mnogi su išli na posao, a deca su ostajala sama kod kuće. Svakako su bili u prednosti u odnosu na roditelje i staratelje koji su zaposleni kao radnici u supermarketima, trafikama, i drugim mestima koja su radila tokom pandemije, a koji su sa dosta skromnijim obrazovanjem i manjim primanjima. Sve u svemu roditelji i staratelji su se našli u položaju “učitelja neznalice“, mada nisam baš sigurna da je koncept doprineo intelektualnoj emancijapciji o kojoj govori Ransijer [1].

…Za njega je problem bila emancipacija: da svaki
čovjek iz naroda može shvatiti svoje ljudsko dostojanstvo,
uzeti mjeru svoje intelektualne sposobnosti i odlučiti o njenoj
uporabi. Prijatelji Naobrazbe uvjeravaju da je ona uvjet istinske
slobode. Nakon što uvide da su dužni podučavati narod, ne
prestaju među sobom raspravljati o načinu kako da to čine.
Jacotot pak nije vidio koju bi to slobodu mogle u narodu
proizvesti dužnosti njegovih učitelja. On je, upravo suprotno,
u tome vidio novi oblik zaglupljivanja. Tko poučava, a ne
emancipira, taj zaglupljuje. A onaj koji emancipira ne može se
zaokupljati onime što emancipirani mora naučiti.

Žak Ransijer : UČITELJ NEZNALICA- Pet lekcija iz intelektualne emancipacije
Jacques Rancière: LE MAÎTRE IGNORANT – Cinq leçons sur l’émancipation intelectuelle

Mnoge institucije su otvorile svoje BESPLATNE KURSEVE za svašta nešto – prilika da se pomogne ljudima koji su zatvoreni kod kuće, prilika da se ljudi koji sada “ne moraju da idu na posao ” dodatno obučavaju, naravno i prilika da se platforme za online kurseve promovišu. Istina je da su ljudi radili više nego inače, plus nisu imali opcije za “luftiranje”. Možda grešim, ali ja ne znam nikoga (zaposlenog u nekom preduzeću) ko je uspeo da malo odmori od posla u vreme pandemije, a kamoli da priušti sebi da se malo “obuči” za nešto.

Mnogi su ostali bez posla, a oni koji ga nisu imali, sada imaju još manje izgleda za zapošljavanje, i vrlo verovatno po lošijim uslovima.

Žena je majka, kuvarica, učiteljica, lepotica…

Naravno u većini slučajeva (ne kažem isključivo) teret kućnog obrazovanja je pao na MAJKE. Pored toga što rade, kuvaju, održavaju “mir u kući”, dobile su ulogu i nastavnica koje vode računa o školovanju svoje dece.

U miljeu serije Downton Abbey kada su žene aristokratkinje počele sa svojim preduzetničkim i društveno-angažovanim aktivnostima, deca su imala dadilje i guvernante koje su ih čuvale i podučavale, kuvarice koje su ih hranile, a danas se ceo paket odnosi na jednu osobu. Naravno, poželjno je da bude lepa, zgodna i mirišljiva u svakom trenutku.

U vreme pandemije, imali smo brojne online AEROBIKE, YOGA časove, Kuhinjske HAKOVE, BEAUTY hacks … itd.

Takođe smo malo brinuli za žene koje su bile zatvorene sa nasilnim muževima i potencijalnim katastrofalnim posledicama po porodice koje su trpele nasilje, ali država je rekla “da se tu ništa ne može”.

Da zaključimo:

Sva ova scenarija potvrđuju potrebu da se obrazovanju pristupi indvidualno, u odnosu na mikro i makro okuženje učenika, i da se uzmu u obzir i psiho-fizičke potrebe individue. U kapitalističkom modelu gde se od nas traži da damo 10 puta veću vrednost nego šta nam plate, mala je verovatnoća da će se grupe učenika smanjivati, a veća je verovatnoća da će se pokrenuti veštačke inteligencije koje će distribuirati zadatke, postavljati rokove i obaveštavati stakeholder-e o progresu učenika… Obrazovanje bi trebalo da ima tu funkciju emancipacije o kojoj govor Ransijer, a ne samo funkciju treninga. S druge strane porodica ne treba da ima formu start-up preduzeća koje uvek više duguje nego što privređuje, i kome je šansa za uspeh dosta neizvesna.

Edukacija koja je u direktnoj korelaciji sa potencijalom društva, industrijom, ekonomijom i kulturom, u momentu kada institucije gube autoritet i interesovanje za pojedinačne slučajeve i porodice, a veličaju tehnološki model personalizacije softvera i sistema za nadgledanje , možda nije u krizi, možda je u procesu neophodne transformacije.

Iako smo zamišljali da će nam tehnologija i globalizacija doneti više slobode i veća primanja, ishod deluje drugačije. Puno faktora utiče na ovaj ishod, a za takvu vrstu analize nemam vremena, jer me čeka posao koji nisam uspela da završim preko vikenda …

Reference:

1. Žak Ransijer : UČITELJ NEZNALICA- Pet lekcija iz intelektualne emancipacije, Multimedijalni institut, Zagreb, 2010. Online primerak: https://monoskop.org/File:Ranciere_Jacques_Ucitelj_neznalica_Pet_lekcija_iz_intelektualne_emancipacije.pdf
   
   *Downton Abbey serija koja se dešava početkom 20. veka u post- Edvardijanskoj eri, koja oslikava socijalnu transformaciju u klasnom poretku Velike Britanije.

Ilustracije:
sa sajta https://giphy.com/

Za čitanje:

1. NEOLIBERALIZAM U OBRAZOVANJU I DINAMIKA ZNANJA http://www.trend.uns.ac.rs/stskup/trend_2015/radovi/T2.2/T2.2-3.pdf
2. PEŠČANIK – https://pescanik.net/rasprava-o-neoliberalizmu/